Follow your dreams

Zivim mrtva,i budna sanjam.

11.01.2018.

* " Tužna Vrba * "

- Samo napred,nista ne brini. Nece to da me boli ja nemam kozu kao ti. - Urezi znam da me zato trebas. Popni se na moje grane,ne ne brini jaka sam ja,ista kao i pre jos uvek sam mlada. A i ti si,ako sad neces mastati onda kada?! - Uklesaj neki citat,al pazi mora biti iz duse i cisto poput tvog rmenog lica ili tvoje duse. Uklesaj inicijale njegovog imena,ili mozda njegove oci... Iskali svoj bol na mene,zato ovde stojim. Zato sam tu. - Mlada si,mlado ti je telo,kose su ti crne duge i ravne. - Bas kao sto sam ja bila nekad procvetala sva zelena. - A sad sva od realnosti i muke,slobodno stavi na moje stablo te nezne ruke. - Lepa sam ti,divis mi se... Tu si... Neko vreme. - Ali nazalost oticices svojim putem,suprotno od mene,i svih tih prvih ljubavi,prvih cari i bola. Znam i ja sam kroz to prosla,bila sam isuvise slaba. - Zalio je moj koren,sve stetno po mene odrezao i bacio sto dalje. Volela sam ga.. I eto jos sam ista ona mlada,jake su mi grane,hvala mu... Hvala i tebi dotakla si oziljak,dotakla si hrapavu koru... Mislis da ga volis i ti,verovatno si sigurna u to... I sve sve sam to bila. Sigurna u njega,a otisao je kao svako,i kad bi se vratio ne bi u mene nikad gledao,velika sam al za njega samo zrnce,pitala sam se a sta sam mu onda bila juce? I dobila odgovore u sledecima,i u tebi. Uteha,skroviste za osecanja.Shvatices kad svima postanes samo to. - A vidis sve znam,sad znam. I zapravo ostala sam gde sam,pomirila se sa cinjenicom zasto pistojim. - I sa cinjenicom da ce svi okrenuti i otici svojim putem suprotno od mene. - Jer ja sam samo drvo,a ti si jos uvek tako mala. - Jer meni je zapisano da u ponoc i u mraku ostajem sama,sa svim tim oziljcima. - Sa istinom da cu na kraju biti klupa nekom stotom coveku. Odsecice me tako lako kao sto su me i pisadili. - Ne brini to je zivot. - Ne bitno dal je tvoj ili moj,bez obzira na kalup svima nam je isti broj. - Ali molicu se za tebe andjele moj,da te pogresni ne posade,ne zaliju.... Da te nikad ali nikad ne sasecu bar ne u korenu. - Budi jaka,kao moja grana na kojoj sedis,mozda bledi sve,ali nemoj ti,nemoj da tvoja mastanja izblede. Znas li koliko sam bila tuzna,kad sam shvatila koliko vrede... Malena ne budi tuzna,ne budi ono sto sam ja,iako si ista ne priznaj to sebi... Jer ti ipak imas kuda,kroz masu,kroz patnju,kroz kisu,mozes da se sklonis od neprilika da trcis. Ja eto stojim... Ipak ne,ja se ne bojim... Malena samo sto dalje,ne staj... Nisi zato stvorena.

20.12.2017.

* Ovo je moja priča *

* Pogledaj me,ne skreći pogled...Dobro me pogledaj. Naspram tebe sam veoma malena. Pogledaj okrutno me gazis tim velikim covecijim nogama. Na prvi pogled mozda te odbijam,jer me mnogi pamte kao hladnu,kao ledenu mrvicu. Ali kad me pazljivo primis na svoj dlan. Osetices da se topim,veoma brzo poprimam tvoju temperaturu,mozda i prebrzo,prebrzo se prilagodjavam i isparim. Verovatno zato me jos niko od vas,od vase vrste nikad i nije upoznao i dokucio do kraja. I uvek vam ostanem nedostizna. Neki ce tugovati zbog toga,a nekima to ce biti razlog za osmeh na licu. Onima koji tuguju porucavam da cu se sledece godine kao i svake ponovo vratiti,ponovi cu im ulepsati dane,ponovo cu padati samo za njih,jer to je moja svrha,od vrha do dna i tako u krug... Onima koji se radju porucavam da ima vremena,za.sve ima vremena,da me prihvate i da me zavole i uzivaju u meni. Nekad i ne dodjem. Umorim se,to je normalno svi se umore pa i mi koje nazivate hladnim,koji se na vasem stanistu kratko zadrze. Kada padnem,pravite.od mene sta zazelite,pravite od mene,i kugle i onda kada ih bacate,ni ne slutite da se brzo i lomim. Ali vas briga zato sam tu,zato i postojim. Za vas,da gazite,da me savijete po vasem.... A znate nije mi nimalo krivo,jer postoji jos jedan razlog zasto sam tu,da vas sjedinim,udruzim,podsetim na sve lepe stvari u zivotu. Tu sam za sve... Mene voli... Mene ceni... Jer znaj brzo cu da nestanem... To je moja prica,nemojte je uciti napamet... Ja vadu vec jesam,jer ipak sam u svakom stepenu vaseg zivota tu.. To je moja prica... Pojavim se,osvezim... A ne zabiravim. Zbog vas sam tu... Zbog vaseg zemljista,vasih osmeha,i mrstenja... To sam ja,samo ja... Snezna pahulja ❄❄❄

12.12.2017.

Budi srecna

Bila jednom jedna devojka,imala je sve od skupih haljina,do komplet sminke,mnogo prijatelja,popularnog napucanog decka,i jednog druga,crnih ociju. Tako koplet lepo doterana namrgodjeno po naredjenu roditelja otisla je po namernice u prodavnicu. Sneg je zavejao gradske ulice,pomislila je u sebi,glupa zima... Cackala je telefon celim putem... Okliznula se i pala,sve iz kese je bilo rasuto po hladnom betonu,sneg joj je srecom ublazio pad,nije uspevala da ustane,molila je klince iz kraja,zene,muskarce da joj pomognj da ustane,naravno nisu. Slikali su je,face su im bile u fazonu ahaha koji blam... Jedna mala rascupana devojcica oko prilike 10 godina pruzila joj je ruku,gledala je u njenu prljavu ispucalu saku,i rekla " skloni se,necu da primim tvoju smrdljivu ruku,umesto toga je prihvatila ruku zhodnog lepog mladica koji je zastao,i dzentmenski je pridigao sa poda,zahvalila mu se,i setali su jako dugo sve do nekog sokaka ,zaboravila je na vreme i cinjenicu da joj se roditelji verovatno brinu. Decko koji joj je pomogao sada je nasilnicki stavio svoju do malo cas prijateljsku ruku preko njenih usta i odveo je u mrak,skinuo njene karirane farmerice i kao monstrum okrutno zario svoju " muskost u njenu nevinu zenstvenost i oduzeo jednu jedinu stvar koju je pazljivo cuvala za svog " finog,prelepog decka... Kada je zavrsio,krenuo je ali ga je zaustavila sa malo snage,i upitala ga zasto? A on se iskezio i rekao zato sto mi se moze. U suzama na kolenima,krvava ostla je u mraku. Njen plac nadjacavao je sve,ali ne i glas devojcice koja se opet odnekud pojavila... " Molim te dozvoli mi da ti pomognem" Samo je klimnula glavom. A gde cemo? Vodim te u prodavnicu... Ali ja nemam vise para sve stk sam imala kod seve portosila sam. Imam ja.... - Ne zelim tvoj novac,ne znam na kakav nacin si ga zaradila... - Ja cu ti kupiti sve sto kazes,a ti posle to baci ako tako smatras da treba. - Dobro. Devojcica je dala posledje pare,zaradjene teskim radom,devocica nijd prosila,devocica je pevala na ulicama,devojcica je bila prljava,nije imala dom. Kupili su sve sto je trebalo,i polako krenule. - Zar ti ne bi trebala da ides kuci? - Ja nemam kucu - Ne lazi,roditelji te sigurno trebaju - Ja nemam roditelje poginuli su. - Rekla sam da ne lazes - Misli sta hoces,izvoli. Devojcica je devojvi dala kesu i pobegla. Ludog li deteta. Devojku su sa suzama na ocima docekali njeni roditelji.. Majka: Gde si bila drago dete? - Sta te briga? Majka: Nemoj da budes takva? Devojka je otisla u sobu i zalupila vatima. Cula se sa deckom i izasla iz kuce,decko je stajao na ulici i njegova ekipica momaka je snazno nogama udarala jednog decaka. - Prestanite,sta to radite Ljubavi ne mesaj se!!! Ista devojcica je prisla i molila ih da prestanu,to je njen brat... - Nemojte molim vas,to.mi je brat nemojte. - Pa sta mala ako ti je brat,jao al ces ti da budes dobra jebacica!!! Idi tuzi me svojoj mamici i tatici. - Mi ih nemamo,shvatite,to vi idite tuzite neduzne ljude mami i tati,tuzite ih,roditelji koji se danonocno lome da vas odgoje i othrane... Idite,samo idite plakala je devojcica. - Devojka je gurnula sve momke u tom trenutku,a decko ju je upitao,sa to radis bre,rekao sam ti da se ne mesas kurvice jedna mala. - Zanemela je,zanemela zbog izgovorenih reci njenog princa na belom konju,i lika momka koji ju je silovao,to je njegov najbolji drug. Pucala je,sve i svasta je pricala,hurnuo je,ali u tom trenutku se pijavio njen drug sa crnim ocima. Sve ih je oterao. - Devojcica i decak su potracali njemu u zagrljaj hvala bato hvala,jedino tebe imamo. Nije znala sta se desava,samo je plakala i prisla im tako ih je cvrsto prgrlila,i svi su plakali. Idemo kod mene,kod nas. Idemo nasoj kuci,izvinite za sve,izvini malena,pomazi devojku po kosi. Druga poljubi,poljubac kao u filmu. Hvala ti do neba ti hvala,hvala vam shvatila sam neke stvari,puno stvari. Vec sutra je njen video procureo internetom,svi su je pljuvali,a ona nije marila,sedela je za porodicnim stolom sa svojim roditeljima,i novim clanovima porodice. Devojcica gledajuci u svecu koja je gorela punim zarom,izusti. Budi srecna princezo,bez razloga samo budi srecna imas sve,da upravu si imam. Imam vas... 😥😭😭😭😭

12.12.2017.

Ljudski je

Nije istina,nije istina da mrzimo zimu. Nije istina da nam je hladno po rukama,nogama... Istina je da nam je vecini samo lanjski zaledjena duša. Zapravo mrzimo taj osecaj kad se prisetimo koga nema da nas zagrli u ponoc,zapravo boli nas kad shvatimo da mnogi mnogo vise nego mi nemaju,nemaju na cijem ramenu da zadremaju,da placu. Kad svi sednu za Bozic za svoj kucni sto,u malom ili velikom domu,u sirem ili uzem krugu prijatelja,porodice... A oni zapravo nije da nemaju gde nego nemaju sa kim cak ni da podele veknu hleba... Mrvicu,nemaju usi koje bih ih saslusale. To je prava istina.To je ono kad setamo ulicama i gledamo kako je sve svetlucavo i carobno,ali nazalost ta carolija odavno ne postoji u nama. Ne cenimo roditelje,ne cenimo vino,ne cenimo... Bezimo da popijemo sa prijateljima,koji su zaludni za parama,zaludni za tracarenjem,zaludni za nekim svojim vajnim zivotom... I onda zajedno sa njima na kraju kukamo kako su nam okrutne sudbine,kako je bog kriv za sve. Znate ja jos uvek verujem u deda mraza,božić batu... Koji donosi poklone... Pokloni nisu tako lepi kao iz prica,nisu ckoladice,nisu plisane igracke,nisu ajfoni,skupe haljine... Deda mraz ne ulazi kroz odzak vec kroz vrata a to je nas deda,brat,otac... A pokloni su mnogo vrednji od onih koji su kupljeni parama,a to je ona starinska vatra koja pucka iz kamina,a to je majka koja sprema najlepsa i najomiljnija jela svojoj deci... To je ta car,ta lepota. Za koju vise neki ljudi ne znaju,a imaju. Vise znaju oni koji nemaju... Vise prizeljkuju... Ne da se napiju,nego da se druze,da poklone jedni drugima poklon iz srca ne iz dzepa. Za Novi godinu mnogi se trude da budu lepi,da se provedu,i u provodu se takmice ko da vise,ko se vise izblamira,ko se sa kim spandja,kladim se da je mojim matorcima bila mnogo sladja... Kladim se da je to bilo cirkanje,umiljato i stidljivo priznavanje emocija i iskazi ljubavi... Ne ovo kao sada... Ne ni slicnooo,bar nadam se. Za novu godinu ne zelim,da se odvalim od alkohola,da nadjem macana,ne zelim da se takmicim u tome,vec zelim da se takmicim koje ispunjeniji ko je srecniji. A ja cu biti najsrecnija kad mi bar neko prizna da sam upravu,i da je ovaj tekst tako iskra cista... I da uvazi i da za praznike blista ne u odelu nego u osmehu... Makar i napolju,makar i u kuci,makar sam ali bar zahvalan na sebi ako vec nema na drugo cemu... Zapamtite,porodica i pravi prijatelji,pravo kuvano vino,umesen hleb,i pucketava vatra nemaju cenu... Ne placaju se. Nista pravo,i nista iskreno se nikad nije placalo,i znam nikad nece. Plaamo samo vestacko... Placamo samo lazi,samo glumu. Prave ljude oko sebe neskuplajmo spolajsnjom lepotom,niti ih placamo picem na svoj racun... Ne placamo ih... Prave ljude ne placamo.

07.12.2017.

Princ na belom konju

Oci kao crna noć,gledale su dugo u jednu malu sanjivu,cupavu devojku... I samo u nju i ako nikad zapravo nije ni bila princeza,vec seljancica obucena u svilenu haljinicu,bogatu sa sljokicama i dujamantima laznog sjaja.Njenu kosicu mrsio bi blagi povetarac. Sve to je primetio taj misteriozan stranac.Usne kao noje kao njeni obrazi,ljubile su samo nju,maminu i tatinu mazu. Razmazeno biće,umisljeno i peponosno da sa mladicem sedne da popije piće... Hod lezeran i jasan,tako je bilo ocigledno da je sa namerom hodao jednim puteljkom,samo da sretne tog zenskog stvora... Svi su ceznuli za tim... On i pored njega jos mnogo istih takvih. Druge devojke su zavidele,a ostali padali na kolena kad osete miris markiranih parfema pored sebe... Taj princ sa puno povlastica kao i svi princevi,zeleo je zenu na nivou,ispeglanu,normalnu,poslusnu i slatku,zgodnu sa dugim nogama,dugim belim vratom... Sve je imala... Al zapravo on nije ni znao sta ona nosi iza svog tog sarma,iza osmeha i nasledjenih para,kuca i imanja. Mislite verovatno ju je samo onako ozenio,i klasicna bajka... Ne ... Uradio je nesto i ponizio svoje poreklo,svoju krv,uzdigao sebe,i pokazao sta znaci biti covek,za razliku od momaka koji su je prosili,bio ke luckast,domisljat i lud. Imao je principe,iako ona nije nikad pogledala u njega,znai je da samo nejega negde duboko nosi,ima mesta za njegove prste u toj gustoj kosi,ima. Nije odusao iako je kao kamen slomila mnogo osalih,ostali su u komadima... Ostali su kukavice,beznadezne lutalice. Obukao je staro odrpano,prljavo odelo,kao prosjak pokucao na vrata ljubavi svog zivota. Glumio je beskucnika,glumio je siroce... Dobio je mesto sluge u kuci,sluzio je svoju drugu polovinu,gledao je iz daleka i iz bliza..Nje uopste bila maza,ni glupa,ni smizla,ni uobrazeni kamen,ona je bila samo zlato,samo belo zlato,sami bruseni dijamant... Ona je vredela vise od svih krpica,stiklica,pozlacenih casa... Ona je nesto kao cvet,iako se upraljala blatom igrajuci se u basti,kao ruza mirisala bi na zivot,na slobodu...Na nesto jace,jace od svega... Dan po dan pridabijao bi njenu naklonost, blagost i postajao njena radost. Istinski su se zeleli. Priznali su to sebi i drugima.. Zelela je da je zaprosi bas taj iz nizeg ranga,naravno kao u stro vreme,roditelji i njen status pravili su neopisive prepreke i probleme. Otisao je i pusto je da pati, vratio se kao gospodin... Iznenadili su se svi... Ona je salo gledala,stajala i cekala ko zna sta... Konacno je bo prihvacen,ali kasno... Sok tek je usledeo,ni u krpama ni u gospodskom kaputu,prosidba i svadba,za sve je kasno, a tek je sad shvatila koliko se mogu imati,starsno... Vrisnula je glasno... Zbogom,ovo ne ide. Ja ja sam bolesna,ja umirem. Pada u vodu trud i saznanje da je sve moglo... Pada seljancica na pod... Ljula se kula,pucaju case... Nije bila samo nedodirljiva vec i mestvarna ne moguca mislija.. Cak i za samog princa sa svik sto musko treba da ima... Kad je skloplila oci,rekla je samo jednu recenicu: Volelela sam te misteriozni strance,videla sam te iza zbunja,iza kapija,ispod prozora,volela sam to,ali meni pravo bogatstvo vec od rodjenja nije pripadalo,nije sudjeno...

04.12.2017.

Duboko negde u dusi

Istina je,prikleto je istina. Najpoznatiji pisci,najpoznatija dela ,skovana su iz bola i tuge. Najpoznatije pesme su cist pesimizam. Kad je sve dobro kao da nemas potrebu da zapises,samo zivis,zivis za taj trenutak,jer ti trenuci kratko traju,i veoma se retko dese. Optimizam je lek,a bio je moja maska. Mozda i nije... Mozda sam se nadala da se sve to sto precutim nece skupiti. Ali pustis vodu,casa je ispod .... Kad tad casa se prelije, i nije bitna kap koja je presudila,dno samo dno je srz ludila. Na dno se gleda,na dnu se i samo na dnu vidi mulj,na vrhu sve sjaji. I svaki dan isti kez,i svaki dan ista laz. Oprostis ali ne zaboravis,bol kao i problem kad ga guras po tepih ne resavas ga se,nego se on zbog nase nesvesti ko bumerang vraca. Naucis da se nosis sa zivotom,ljudima. Trpis i gledas,ponekad se branis ali se brzo predas,jer nema svrhe boriti se protiv onoga sto ti je sudjeno,u krvi,nesto sto nosis kao beleg. I opet se vracam na casu. Ona se razbije malo,ali ti je opet koristis i koristis,polako se pod pritiskom tvoje ruke jos vise kruni,sada saklo nema zvuk utihnulo je,vristalo je samo onaj prvi put. Sve sto je polomljeno barem malo,celo se slomi tek na kraju kada vidi da ga ne lepe i ne cuvaju,vec jos vise forsiraju i stezu,nemarno te vrte. I onda ih poseces,i opet si kriv. A posekao si ih samo zato sto su oni ti koji su kicno napravili nevino ali oruzje protiv sebe. Njihove rane zaviju,njihove rane zacele,a casu niko ne krpi. Za casu niko ne mari,krivi je za posekotinu i posle toga joj sledi djubre. Odbacena je i sama...I duboko duboko negde u njenoj dusi zadja kapljica se susi,a to gusi i ona prestaje da mari a i zasto da mari kad je stvorena da neko iz nje pije, da je preliva i slomi i baci. To je na dnu... To je rodbina,narod i ortaciii. Ne ostaju ni ostaci... Cak ni oni... Al ostaje da se prica o dnu koje nisi ni pogledali pre koriscenja,samo su ga jos vise zatrovali cim bi nageli..

23.11.2017.

Ovo nije san - ovo je realnost

Pusti me spavam u polu snu nervozno reci cu. A i pusti me zar ne vidis kako se smesim,sanjam... Pusti me snjam oci koje nisu krvave od alkohola svake noci,musku kosulju bez mrlja od crvenog karmina. Sanjam korake od kojih se ne jezim svaki put kad ih cujem. I svaki put sebi postavi to jebeno jedno pitanje,zasto se jos uvek sa tvojim usnama trujem. Zasto? Suve su,ko zna ko ih sve ljubi kad ponoc odkuca na satu. Odkud ti tako rano,otkud ti te sljivice na vratu. Odkud i cemu to,za sta se borim? Cemu se nadam. Sada vec padam na pod,udarac je bio jak, nizak mi je tlak,nisko paďas kao on svakog trena,za svaku novu casicu,onaje merilo. Zasto si tim putem krenuo,zar ja nisam biti trebala taj tvoj spas,ona koja te menja svojom ljubavlju,al njom si se pohlepno hranio,cuvao za druge,za mene je nisi izdvajao. Za mene si sacuvao svoju saku,punu besa,svoje lice puno grimasa,bore kao u starca,svoje prljave pogane reci. Dal mislis da jd lako preko svega toga tek tako preci. Zbog tebe,mene,nas? Kojih nas. Umesto svega tece krv i crveno vino. Sta je bilo je bilo. Kao sad se pocinjes da se menjas,ma koga zezas ti vise i po koji put,zasto da pred tobom drhtim kao prut,kao pred bogom. Kad postanem jaka vraticu se zgazicu te jednom nogom,u hodu,nije vredno da stanem. Tvoj misli pogled : molim te vrati se sad se kajem. Ma daj dzaba,ako jednom podegnes obarac,zivot kad se obarac vrati se ponovo ne radja. Nastupa samo smrt,smrt. Tvoja,moja,nasa... Ma nastupa smrt svega sto zapravo nismo ni imali,bilo je iluzija. Nisam mogla od tebe toliko mnogo ocekivati, nisam trebala,za alkosa sem alkohola ne predtavlja nista. A mislila sam radovace te kapljica,i jesenja kisa. Prokleto nadanje verovanje u bajke. Ni si ni princ ni konj,ti si samo kruna princa bacena u blato,umrljana u sto razlicitih nijansi,a sto su demoni zna i ovaj put bili glasni,glasniji. Sad mi j slika cistija sad si mi sve jasniji. Poginuo bi za kap ne kise nego piva,vina i neke zestine. Ovde nema sustine,nema svrhe . I ovo nije san,ovo je stvarnost kuca mi na vrata vec odavno. Nisam joj otvarala,al razvalila je vrata.

12.09.2017.

Jos jedan moj san- bitniji

* MOJ SAN * Nikad te nisam osetila, ni tvoje ruke,ni tvoj dah na mom vratu. Nikad ti oci nisam videla. A i u mraku da ih vidim poznala bih boju,oblik i taj sjaj,obajale bi i naj gadniji mrak. Nikad ti nisam cula glas,a jos jecam i jos sva nekako treptim,kad se tona setim. Pogadja svaku zicu na violini,pogadja svaki kutak zenskog tela. Secam se kose rascesljane crne poput uglja,uredna kao da je sam bog krojio,po meri oblika lepo izvaljane glave. Secam se kako svojim tankim prstima uplices pramen... Gorela sam kao plamen, nisam znala da stanem da se suzdrzim,znala sam samo da si oganj na koji se przim,bez razloga,bez podloge... Secam se svega,ali imena nikako se ne mogu setiti,ni pocetnog slova ni koliko ih ima... Od tvoje privatnosti ni mrvu ne znam. Zapravo sad tek shvatam da si bio sjena,videla sam te u realnosti,pored mene,tamo gde te nema i nije te bilo i ocigledno i nece biti. Budim se u suzama i shvatam..... Zivote moj,pa ti ne postojis. Ti nemas dusu,ti nemas ni to telo,nemas,nisi covek. Nisi ni prikaza,ni vampir ni duh... Nisi prikaza. Nisam popila ni trunku alkohola ne nosim u sebi,nisam nadrogirana,nisam zavisnica.... Sem od jednog malog dima cigarete... Sem od pera,i papira na koji pisem. Od moje majke koji kao vazduh uzdisem...... Samo od toga. Cemu onda cekanje nocu da mi dodjes,cemu onda ovo sve ovo drhtanje i ovaj bol kad shvatim da si veceras izgleda zalutao u neki drugi zenski kutak,u neku drugu dusu. Sta bih znala,mozda si i njoj tako preko potreban..... Dozivas me,prepoznajem i sapat... Kazes mi da me trebas... Zoves me negde... A ja ne znam gde je to... Ali idem idem jer nemam sta da izgubim... Odvecses me tamo gde cu bar imati tebe.... Ovde nemam kome,ovde nemam s kim... Nemam sa kim topiti led,nemam sa kim granice postavlajti i krsiti...Nemam s kim oluje deliti,i utopiti se u gustu jaku kisu... Nemam sa kim deliti vrisak iznenadjenja kad munja sevne poput vatrometa iznad grada.... Mozda ali samo mozda mogu sa tobom,ili se bar nadam... Mozda sve je mozda kad je hologram.. Nista nije sigurno ni sa otvorenim ocima kad gledas a kamoli sa zatvorinom,kad od kapaka stvaras jedan savrseni lik. Dal sam savrsena ja? Dal si ti? Dal je ovaj stih..... To vec ne bih znala... Pitaju me na cemu sam kada kazem da te volim. Pitaju me sta se sa tobom zbilo zar je tvoj um tako daleko stigao... Kazem jese mnogo dalje od ptica selica,mnogo dublje od ljudi koji je progutao vir..... Mnogo vise mnoho snaznije . Mnogo svega... Blokira sve sem srca. Pitam se i ja kome ga to poklanjam? Ko sam ja... Ko si ti... Mozda i ja ne postijim... Mozda me nema kao ni tebe. I sta smo na kraju. Na kraju smo jedno drugom. Samo necujna pesma,necujni stih,strofa,pasus,slog,slovo... mozda i tacka... A najvise najvise smo jedno drugom samo san. Samo san kad zatvoris ti svoje crne a ja braon oci... Cekamo se cekamo... Odgovori mi kad ces mi ponovo dociii. Prokleto duge su noci bez jednog sna.... By: Monstruo Mi Broma ( Marijana Vasic ) 💎

10.09.2017.

Ceznja

Ovu pesmu posvetila bih nekom koga jos nisam srela,i iskreno vise se i ne nadam da hocu. Ali zelim da taj neko zna da ga prokleto trebam,trebam ga uz sebe u ovoj rupi od sveta. U ovom formalnom kopljuteru gde je sve sto je prirodno zastarelo i nije kul. Zelim tvojd usne ako se znas ljubiti onako da postajem zavisna od njih kao od droge. Zelim da imas bujnu kosu,ipak moji prsti traze nesto da se zanimaju,da mrse,uplicu i razbarusaju. Zelim tvoje ruke ako znaju da valjaju telo po svojoj zelji da se uvije pod rukama kao nezna glina,zelim ih ako znaju sta je umestnost kad je opipaju. Zelela bih iste one oci crne kao iz mog sna,da sam u njima ja,ali ne samo ja,u tim ocima videla sam mnoge druge boje osim crne,mnogo mesta,mnogo lepih voda koje blistaju,koje su ciste,i da se nikad pod perajima riba ne zamute. Treba mi ostra strela,treba mi dominatan glas. Treba mi gospodin sa stavom,al bez predrasuda. Neko ko skita,i pise. Neko ko isto ovako traga kao ja za njim. Treba mi svetsko cudo. Da ne pripada ovde,da je ono ono sto sam ja...

03.09.2017.

Zeleno- moj san

Pusta ulica,prohladna noc,kao beznjadje,kao tunel kojim prazna dusa laganim koracima seta. Scena kao sa seta,muzika kao sa neke opere,sto sjaj predstavlja i cvrsto je ubedjena da budi u ljudima samo sjaj. Ovde ne postoji kraj,sa kraja iz neke jezive dubene oseca se vetar,kao da se nikad vidjena oluja pazljivo sprema da raznese granje,lisce i pusti jake uzdahee kao jos teza nota ove pesme sto tiho tutnja iz nekog dela grada. Uzdah po uzdah,nota po nota,nezna kap klizi niz lice,i kraj samo sto nije,al zaustavise kraj mocne plave oci lutalice,u drhtavim rukama violina,obucena u neke prljave haljine. Uslovi su strasni ali ona svira ne mareci ni za sta,ni za prolaznike ni za oluju ni za strane zvuke,ona svira svoju bol,udara u srce svakim pokretom,svakim pogledom i mocnim glasom. A tuzniju pesmu u zivotu nisam cula,nikad nisam od glave do pete bila ukocena u mestu kao tu noc. I sve se drugo prigusilo,samo ona je bila obasjana nekim cudnim bozijim svetlom. Njena pesma se razvija od usiju do samog srca,ni grom tako ne puca. " Moje je bilo,samo moje,njene usnice rozikaste boje,njene maljusnje kose,a oci boje poput jutarnje rose,zelene i mokre od tih decijih suzica. Maleno stvorenje tek porogledalo,ricicama pokazivalo je na svet,osmeh kao iz bajke,neznanje je to. Nije znalo da je bas tom svetu prepusteno na zivot ili smrt,znam zlo je se nadvilio na to bice, sad je verovatno na ulici bez hrane i vodice za pice,da je samnom nikad ne bih bila gde jesam,nikad ne bih bila ovakva,ali samo sam je godina ovakim nacinom htela dozvati,ali uzalud nisam i izgleda i necu. Ko zna moja lepotica mozda je dama a mozda je svoju cast vec davno prodala nekoj prljavoj muskoj dusi. Dal su jos uvek njene kose duge,dal joj se oke sjaje kao prvi dan,kao prvi sat. Eh kceri bar da ne krivis ovu staricu za taj greh sto te ostavi na rubu straha,na klupici pored najopasnijeg kvarta. Volela bih samo da te vidim,i nisam ni zasluzila da saznas ko sam. Nadam se da ces me nekad citi,i da ce i tebi pesma i noc biti uteha,i pruziti ti pomoc a vetar milovanje kakvo nikad od majcine ruke nisi osetila" Zaboga ta starica je opisala mene, ali samo umisljam to nikad ne bi mogla biti ja,jer ja imam i oca i majku,oni me paze,imam bezbriznu toplinu doma. Izlazim iz ovog bunila,telo mi se pokrenulo i tako brzo trcim kao na maratonu da se takmicim sa bezbroj maratonaca,a ja se izgleda takmicim sa najvecim borcima,osecanjima,i zmarcima. Otskrinuta vrata moje kuce,ulazim i zaticem roditelje kako spremaju veceru,sedamo i pricamo a ja kao nema,ne znam sta im reci,ustaj od stola i odlazim bez pozdrava. Kao da sam samo nrtvo telo. Pitam se sta mi je,sta li se to u meni tako probudilo,kao ludilo kao nesto snazno. Tek sto sklopih oci cujem plac i glasove,idem tiho niz stepenice... : Dokle da krijemo,i kako vise,osetila je nesto zar nisi video kako je pogubljena,eto dosla je ta noc. Aman zeno sta da sazna,ona je nasa,samo nasa mi smo je nasli odgajili i volimo je... Ja je ne volim,ona nije moja nijeee. Necu da gajim vesticino dete,ti si bio sa tom zenom,zasto ja da ispastam. Necu da gledam te oci,iste kao oci njene mati. A kako bilo sta da joj kazemo,zar nemas srca,pa jos je dete,dete jeee. Ti si kriv ti si kriv,ti si bio sa tom tommm kako da je vise nazovem... " Ne mogu vas vise slusati,vrsala sam,ne mogu tata,ustvari ti nisi moj tata,kako imas obraza da je pustis da ona ovako prica o mojoj bioloskoj majci kako,kako si me mogao odvojiti od nje kako? Zar da te kceri ostavim jadnici koja ne zna ni pisati ni vitati,od bede je vec davno crkla... O gospode sa kim sam ja odrasla,izgleda da je ovo noc za skidanje maski,e pa sacekaj te da napustim kucu pa onda skidajte maske. Otisla sam u sobu i pakovala svoj lazni zivot u malo koferce... Nije mi bilo krivo sto ih napustam,ni malo samo mi je bilo krivo sto sam pogresnim ljudima darivala osmehe,i suze i bes i poverenje. Sve,a onaj koje najvise ispasatao je bila moja majka. Dakle osecaj je bio veoma precizan,onaj lep glas je bio glas moje majke,moje prave majke. Vratila sam se na istom mestu,cekala sam tu, i spavala i spavala danima s gladovala ali nije je bilo kao da je iscezla,zvuci se nisu culi,kao da je sve bio san. Ali tgla sam se i kupila vionlinu sa nesto para,i pevala i svorala ovaj put dozivajuci ja nju. Nisam posustajala. I opet vetar i sve ono ponavlja se,i sretoh je. Al samo na tren u oci u oci,samo malo je dovoljno da se dusa sa dusom rastavi,par reci kroz uzade,par notica za vecno cekanje,par suza za citavu poplavu. Previ se je i premalo je sve sto sam joj stigla poklonoti,nisam joj mogla odoliti. Sve se odvilo kao ubrazonom snimku,i violinu ce publika pamtiti vecno,bila je ravna mome vrisku kad je sve nestalooo. Nestao je tunel,nije bila noc,ali ja sam idalje zvala nebesa u pomoc,kao da nisam shvatila da je zaista bio san. A sunce je sijalo poput tih opisanih ociju. I uz sav ovaj tekst ne opisah jezu koju je vezvezan san doneo. Mahnitalo sam trcala mahnitalo padala i ustajala ka maminom poslu,prelazila je ulicu kad sam je ugledala,kamion naspram nje,nisam sebi verovala,oci i isi izdaju al osecaj nije. Pala sam,krvarim.... Ali nista vise nije vazno,kad pred svoju smrt vidim violinu,cujem taj jak glas,i taj osmeh kao da sam samo to htela da vidim kad me vise ne bude bilo.... Majcice moja,svetlo moga dana,glasu moje tisine,vapaju. Sve si mi na svetu bila,i sve ces mi i na nebu biti... #Neka jeziva inspiracija


Stariji postovi

Follow your dreams
<< 01/2018 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
2283

Powered by Blogger.ba